Nedelja, Decembar 09, 2007

SIN, SEX & SALVATION

Jako svetlo. Probada oci. Svuda unaokolo se pruzaju milozvucni krici razbesnelih dazdevnjaka, tritona i slepih miseva. Ispod sve te buke, kada se malo bolje skoncentrisem, jasno i glasno cuje se kapanje. Vode...ili krvi... ko ce ga znati.

Ekseri se nalaze svuda. I gde treba i gde ne treba. O eksere stoje okacena bivsa nadanja i ocekivanja, sadasnje zelje i buduca htenja. Pod jakim svetlom sve deluje iluzorno, tesko je od bujice fotona razabrati da li su tamo okacena buduca htenja ili sadasnje zelje.

Drvo se buni, njegovi godovi vriste u agoniji, ne znajuci ni jednog trenutka da su nastali nepovratno, da se ne mogu menjati nikakvom carolijom, ni magijom.

Voleo bih da se ne nalazim trenutno ovde. Mnogo je to buke i izrazene culnosti za moje  sofisticirane mehanizme primopredaje utisaka.

Ali, ipak, tu sam, zarobljen, utopljen, odsecen, izresetan...mozda obezglavljen, za ovaj svet, za ovaj trenutak. Stojim, sedim, lezim...ne znam ni sam, sve je tako puno nejasnih vibracija, na koje telo nije naviklo.

Cak i kada bih pokusao da ucinim neki pokret, to bi imalo efekta koliko i pomeranje koske unutar mrtvog okolnog mesa. Meso ne oseca, a koska kuka, hoce napolje, zeli slobodu.

Eventualno, neki jaki shok na mrtvo okolno meso bi doprineo stvaranju mogucnosti za zarobljenu kosku, ali do tog shoka je jako tesko doci. Sam ti nece doci, drugi ti ga nece dati, prepusten si sam sebi, stvori ga sam.

Kada pokusam da razmisljam pod uticajem jakog svetla i sveopste buke, svaka inicirana misao mi bode um poput roja ljutih osa, um se buni, place i kuka, ali sta da mu radim, mora da funkcionise, ne mogu ga prepustiti nekom drugom.

Agonija u kojoj se um nalazi se produbljuje saznanjem o postojanju jos nekoliko paralelnih umova koji ne zele da razmisljaju, te i njih treba obuzdati, bicevati, tuci i samim tim slusati jos vise vristucih melodija.

Muzika nastala od tih melodija se rasprostire svuda, u svaki ugao i kutak nepoznatog, pri tome ispunjavajuci niskom vibracionom energijom svaki atom nepoznatog, dajuci novi spin svakom elektronu nepoznatog.

Dugo je sve trajalo. Vremenski neizrecivo, kao sekund, kao vecnost, kao...bilo sta. Nisam mogao osetiti gde sam, nisam mogao osetiti ko sam, sve sto sam osecao je bilo toliko smuseno i zbrkano da mi je na trenutke sve delovalo kao fantazija, kao san...ruzni.

Ali, sve vreme sam duboko u sebi znao da nije ni fantazija, niti san, ma koliko god slicno tome izgledalo.

Tone i tone nadljudskih napora su me dovele dovde, da bih se sada, na kraju svega, obreo u neznanom, u nepoznatom. Nove misli, nova osecanja, novo sve...ja nenaviknut, na novi haos.

Evolucijom je sve izbrisano, nista vise nije isto, sve se potire. Osecanja su postala kruta, misli krhke, a cula maksimalno napeta. Od silne vreline, nastale iz novog haosa, sve se topi velikom brzinom.

Verovanje je odavno nestalo. Zadrzalo se samo kod slepoverujucih, onih kojima je za ceo zivot potrebna vera u nesto, pa makar to nesto ne postojalo. Ljudi su spremni na sve...dovoljno je samo da imaju veru.

Ignorisanje zdravog razuma, zdravih misli i zdravih osecanja cesto je umelo da stvori coveku takav haos, haos koji ni bog otac ne bi bio u stanju da razmrsi, odresi i resi.

Diviti se nekome ili necemu sto realno nepostoji, odlika je karakteristicna za ovaj deo svemira, deo svemira u koji zdrav razum retko kada zalazi, a kamoli obitava. Moze se naci samo u tragovima, segmentima, nikako u svoj svojoj celosti.

Ipak, oni koji do zrna zdravog razuma dodju, mogu sebe smatrati izuzetno srecnim, istovremeno i prokletim, jer dalek je i tezak put od zrna zdravog razuma do zivota zdravog razuma.

Moc, koja je nam je svima data, obitava u nama, uspavana, pospana, dezmekasta, cak i ne zna da treba biti probudjena, misli da tu postoji, eto tek tako...da postoji, da joj se da naziv - moc, da se definise i da prosto - obitava u nama.

Istina, koja takodje lezi u nama, je daleko dublje zakopana negoli moc, i mnogo je vise napora potrebno za dostizanje istine, nego sticanje moci. Ali istine bez moci nema.

Obamrlost energije koja prozima sve sto postoji se manifestuje sve vise i sve cesce. Ljudi nesposobni da vide dalje od svog nosa, nalaze se u istoj onoj agoniji kao i ja, sa jakim svetlom i nejasnim kricima, samo sto je njihova agonija njima nepoznata, misle, ma to je svet...

Sastavni deo svacije agonije i haosa je i seksualna energija, koju najcesce koristimo za pogresne stvari, pogresne radnje, dok smo pritome ubedjeni da sa njom postupamo na najispravniji moguci nacin.

Ekstaticni zanos, ultrazvucno slepilo, i  sve gadosti ovog sveta, se istovremeno mogu naci u seksualnoj energiji zabludelih ljudskih bica, koja nikakvog razumevanja za postojanje seksualne energije nemaju.

Tako i sirom kosmosa, postoji jos dosta klasa razlicitih bica, koja takodje pojma nemaju o svrsi i postojanju seksa i seksualne energije. I oni, poput ljudi, cekaju na druge...da im drugi to objasne i pojasne.

Iver ne pada daleko od klade. Koliko god mi kosmos smatrali ogromnim i prostranim, on u stvari predstavlja samo jedan fragment necijeg secanja, necijeg razmisljanja, necije misli.

Momenat u kojem se sve u kosmosu spaja u jednu celinu je tu...na pragu, ceka...da ga neko primeti, da ga neko vidi, da pokusa da ga uhvati i oseti. Taj momenat,  za mnoge nepoznat, je savrsenstvo u nesavrsenstvu, i upravo zbog toga je nevidljiv za one koji ne zele da ga vide.

Titraj, treptaj i linija razvlacenja....pobuna u orionovom pojasu...ciklus od 10260 godina se polako privodi kraju, sve novo biti ce, sve novo roditi ce se.

Volovske zaprege ce ostati sustinski iste, samo ce im spoljni izgled, fasada, biti trenutno promenjena. Sa druge strane, volovi ce mozda biti drugacije, lepse, modernije obuceni, ali ispod svega toga oni ostaju volovi. Za koje su namenjene zaprege. Volovske.

Ostalima, koji su se volovskih zaprega resili, ce biti daleko teze, orion nosi sa sobom nova iznenadjenja, nove i teze izazove. Iz kosmicke kuhinje nam se sprema nesto sasvim novo, ko prezivi pricace.

Jos jedan sekund, minut, sat...dan....vecnost...u ovom haosu, i moze se desiti svasta, sto prirodno, sto neprirodno. U svakom slucaju to ce biti posledica sna, ili kosmara, retki znaju. A kada saznaju, onda je put za nijansu lakse videti, a potom ga i pronaci.

Uskoro ce i um krenuti na svoju odiseju, mozemo reci, bez povratka. Za sobom ce ostaviti sve nade, snove i ljubavi koje je stekao na svom putovanju kroz vanvremenske tvorevine univerzalnih vibracija.

Pakosti, gadosti i zle misli koje je um pokupio na svom dosadsnjem vibracionom putu, ce takodje nestati. Umesto njih ce biti nove, za coveka znane, a istovremeno mu potpuno nepoznate, osete, misli i stanja.

Injekcija nove stvarnosti je nna putu, samo jos igla da probije epitel, da hladni metal unisti jos pokoju epitelnu celiju. Posle toga sve ide lakse, sve se lakse prima, sve se lakse vari. Ko ne primi injekciju, kazu, moze biti a i vecno ostati bolestan.

Cvorovi, kojima je konopac realnosti bio za mene vezan, su se odavno raspali. Na njihovom mestu su sada samo bledi podsetnici bede i jada koji su tu realnost sacinjavali, i u zivotu odrzavali. Sada je daleko lakse videti kojim i kakvim kanapima su ostali vezani, i koliko su konopaca ljudi spremni za sebe, u najrazlicitijim manirima da vezu.

Kada, na kraju svega, dodje konobar da naplati, sta covek ima da pruzi? Ima samo svoj san, svoju nadu i svoju gresnu misao. Konobaru to najcesce ne moze da pokrije ni hiljaditi deo racuna koji je covek napravio. A sta je covek hteo? Samo da sanja svoj san, samo jos malkice.

Ipak, ne treba zaboraviti, tu su i sef sale, kao i vlasnik restorana. I njima se covek moze obratiti. Medjutim, covek to najcesce ne cini, na prvom mestu, zato sto ne voli da talassa...na drugom mestu, zato sto u objektivnoj realnosti musterija nije uvek u pravu. Sefovi sala i vlasnici restorana ce radije poturati konobare da sa covekom raspravljaju o sranju koje mu je  servirano.

Ceh placaju svi, bez izuzetka. To je ono sto covek mora da shvati. Nista nije besplatno, na kraju uvek ima svodjenja racuna. Papirnati i kovani novac su samo simbolicka manifestacija tog zakona u covekovoj realnosti, istovremeno i lanac i katanac covekov.

Uspeh u trazenju izlaza iz haosa nije ni na pomolu. Daleko su ravni i dimenzije u kojima se haos nalazi u svom primarnom, sveprisutnom stanju. Medjutim sa dovoljno napora i truda, izlaz ce se nazreti, ako ne i sam po sebi pojaviti. Ko bude znao, znace, a potom i osetice. 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me